За нешто више од 10 година, број основаца у нашим школама смањио се за чак 85.500. Многе школе у сеоским срединама се затварају, у истуреним одељењима неретко је и само једно дете на четири разреда, док се школе у великим градовима суочавају са превеликим бројем деце у одељењима.

У многим сеоским школама више се звоно не оглашава. „Број ученика је све мањи и мањи, 1976. је похађало 400 ученика. Ми сада имамо 62 ученика од 5. до 8. разреда и пет издвојених одељења. Нажалост, и ове године у септембру уписаћемо мањи број првака. Ове године имамо осморо ученика у првом разреду, а наредне године биће петоро“, каже директор ОШ „Јосиф Панчић“ у Лесковцу, Горан Илић.

У златиборском селу Варди поптуно другачија слика – после вишегодишњег опадања броја ђака, сада их броје све више.

Мирјана Ђукић, директорка Основне школе „Јордан Ђукановић“ у Варди, каже да већ неколико година имају око 90 ученика, девет одељења, седам у матичној школи и два издвојена одељења.

Мала, патуљаста одељења све су чешћа у пограничним регионима.

„Подунавски округ, имамо Пчињски округ, Јабланички округ, Источнобанатски, Севернобачки. То су та погранична подручја у иностранству где родитељи одлазе, а самим тим и повлаче децу“, рекла је председница Синдиката образовања Србије, мр Валентина Илић.

Јасна Јанковић из Уније просветних радника Србије каже да смо за нешто више од 10 година остали без 85.500 основаца.

„Чак 1.133 школе у Србији имају око пола милиона ђака, дакле тај дизбаланс у сеоским и градским школама је огроман. Наиме, 10 одсто свих ученика основних школа похађа у чак 60 одсто објеката“, навела је Јанковићева.

Пре седам година било је нешто више од 3.400 основних школа, данас 191 мање. Од 558.800 основаца 2014. године, сада је у клупама 48.000 ђака мање.

„Максималан број ђака мора се смањити на 24 или на 20, јер то практично обезбеђује квалитет наставе, јер онда наставник може да ради индивидуално са сваким дететом, то је једна ствар, друга ствар – квалитет наставе се побољшава и решавамо трећи проблем, то су технолошки вишкови“, сматра Илићева.

Према њеним речима, што се тиче малих сеоских школа и малих одељења, став је – где је једно дете, ту мора да се одржава настава, то је будућност те мале средине.

У Министарству просвете кажу да многе сеоске школе нису угашене, већ је дошло до промене, па су неке школе престале да буду самосталне и прерасле су у издвојена одељења друге веће школе.

Ипак, учитељи упозоравају да школа није само место где се учи, и да кад утихне њено звоно, замире културни и друштвени живот села.