Верујем да су сви родитељи који су прочитали или на други начин сазнали да постоји могућност обезбеђења бесплатних уџбеника за основне школе, са задовољством, али и неверицом примили ту информацију. Има ли ишта бесплатно данас? Прва лекција коју су на почетку транзиције у слободно тржиште сви савладали била је давно превазиђена мантра либералног капитализма: нема бесплатног ручка. Неко мора да га плати. У овом случају то је Алек Кавчић, који је оснивањем Фондације омогућио бесплатне уџбенике ученицима основне школе. Он је тај који је уложио сопствени новац и њиме платио издавачка права издања Завода за уџебнике и ауторска права за друге одобрене уџбенике, уз надокнаду и стручњацима за графички дизајн, прелом и све послове које обухвата припрема за штампу.
Родитељи су оберучке прихватили ову могућност, јер сви знају колико кошта комплет уџбеника за једног ученика (цена једног комплета је око 20.000 динара), а ако их је срећом више, трошкови се умножавају. Али до сада још нико није питао родитеље шта мисле о пројекту, имају ли дилеме и питања. Први и једини који су се јавили су управо представници оних којима се угрожава царство профита – приватни издавачи. Њих је, по расположивим подацима, у нашој земљи 70 и махом су концентрисани око највећег приватног издавача ужбеника у читавом региону – Клетт. Они су исказали забринутост за поштовање ауторских права, прикладност дигиталног формата уџбеника и могућност штампања једне стране за 2 динара, као и недовољно прецизне формулације у Закону о уџбеницима, те су брже – боље успели да закажу састанак у Министарству просвете и иницирају измене Закона о уџбеницима. Из Министарства су саопштили да су то редовне консултације.
Но, не бирају родитељи уџбенике, можда би и могли да утичу преко школских структура у које су укључени, али морају бити питани. И наставници кажу да не бирају они уџбенике, него директор школе, а можда би и они могли. Али, изгледа да постоји већ дужи низ година негована тајна веза са издавачима, која се појачава кад дође тренутак поновног избора уџбеника за наредну школску годину. Јер, није ту реч само о књигама (неоправдано скупим, лошег квалитета да не може да сачека ни једног следећег ђака из породице или комшилука, а ако и може, не може ако је по њемо нешто писано). Није реч ни (само) о таблетима и ситним и крупнијим презентима, (кишобрани и торбе су превазиђени). Издавачи су, понукани жалбама наставника на силну администрацију, припремили готове обрасце да им олакшају муку и скрате време за тај досадни посао. А онда су им и понудили готове припреме за часове, јер је и то прешло у категорију досадног административног посла. И ко зна шта још из свеколиког наставног рада, да им „олакшају“, уз њихов уџбеник, наравно. И кад се погледа из мало оштријег угла, на путу смо да наставници пређу у агенте пласмана издавачких кућа, са којима не боли глава од ангажмана, јер је неко други то већ осмислио. И онда логично питање – ко води образовање наших ученика и где је ту педагошка процена наставника и његово размишљање. Биће јасније кад видимо на крају (обавезног) образовања ко ће их и како оцењивати. Образовање је јавни интерес и јавно добро и о њему сви имамо право и обавезу да бринемо. Неки више јер им је то посао.
Приватни издавачи брину за свој посао и профит, јер је то суштина капитализма. И нигде сигурнијег посла и профита него са уџбеницима – преко 500.000 ученика у основном образовању морају имати уџбенике, а држава каже да брине само о најсиромашнијима и за њих обезбеђује бесплатне уџбенике. Дела познатих писаца, па и бестселери штампају се у веома скромним тиражима, тиражи уџбеника су огромни и имају сигурне и поуздане купце – родитеље спремне да уложе у будућност своје деце, па колико кошта да кошта, јер другачије не иде.
А кад се покаже да може другачије, сви су нешто неповерљиви – давно се заборавило да неко нешто своје жели да даје другима, да има племениту идеју коју остварује, а да нема материјални интерес. Неки наставници кажу да би желели да иза свега стоји држава, док министар просвете (социјалиста) мудро каже да је занимљива идеја и да је треба испитати, а у томе ће и крај мандата.
Наравно да се треба борити за своја права, зато су синдикати и формирани, и бити снажан пред државом која све мање даје, а све више укида. Али не треба занемарити и право и правду за све, јер ћемо само уз једнаке услове образовања стварати услове за праведно друштво у будућности.
Борка Вишнић
