НАШ КОМЕНТАР НА ПРЕДЛОГ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ ОД 2020 – 2030.

Ништа озбиљно не предвиђа, па зато и не кошта

Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије је на свом сајту 19. фебруара 2021. године објавило позив за јавну расправу поводом Предлога стратегије развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године, са најављеним онлајн сесијама 26. фебруара и 2. марта, као и расправу са непосредним учешћем 8. марта, са роком достављања предлога и мишљења до 10. марта 2021.

По до сада оствареним јавним расправама током онлајн сесија, јасно је да су презентери добили задатак да предлог образложе, уз могућност да одговоре и на нека питања која су у писаној форми постављали учесници који су добили одобрење да приступе онлај сесији. За последњу предвиђену расправу не знамо да ли ће због епидемијских разлога бити и реализована, али свакако остаје утисак – премало времена за озбиљан разговор, поготово у ванредним околностима и премало могућности да се неке недоумице можда и разјасне.

За учешће у расправи позвани су представници свих релевантних организација и органа, као и заинтересовани појединци којима је стало до бубућности образовања. Између осталих, позвани су и репрезентативни синдикати, за које је наведено да су током протекле године четири пута учествовали у консултацијама око припреме предлога СРОС-а.

Припремљени документи састоје се од текста Предлога СРОС-а (93 стране), Акционог плана 2021 – 2023 (81 страна) и Еx пост анализе спровођења Стратегије развоја образовања у Републици Србији до 2020. године из септембра 2020 (242 стране).

С обзиром на веома кратко време за озбиљну анализу предложених докумената, са становишта синдиката осврнућемо се само на нека питања на којима синдикати годинама инсистирају, а сматрају да треба да буду уважени, јер сви заједно представљају најмање две трећине, (ако не и више) запослених у образовном сектору:

1. На самом почетку тема која обично долази на крају (кад дође „крвник“ са рачуном) – о ФИНАНСИЈАМА

Из Еx пост анализе сазнајемо шта је било предвиђено, а шта остварено из Стратегије до 2020. године

“Четврто опредељење подразумева повећање јавног финансирања образовања са текућих 4,5% на 6,0% бруто друштвеног производа (у даљем тексту: БДП) до 2020”

а из предлога СРОС-а до 2030. сазнајемо нове стратешке циљеве за наредних десет година:

“Евалуацијом постигнутог и урађеног, установљени су и правци развоја који су заједнички за све нивое образовања и различите области које су дефинисане претходним документима јавних политика. Ту се пре свега мисли на закључак да у Србији постоји недовољно улагање у образовање, те да је у будућности неопходно повећање финансијских средстава намењених образовању, односно смањење улагања буџетских средстава у образовање не би требало да се дешава, јер је образовање од стратешке важности за даљи економски и друштвени развој РС. Ово је од посебног значаја ако се има у виду да је Србија у 2017. години издвајала само 3,7% БДП за образовање, што је испод просека за групу земаља са истим приходима (4,7%), али и у односу на просек улагања у земљама региона (4,6%)22.”

Дакле, од идеје да се достигне недостижних 6% БДП за образовање, за наредних десет година се надамо да неће бити даљих смањења буџетских средстава за образовање, које се десило у протеклом периоду, како наводе аутори у документима.

Са таквим односом државе према образовању, о ком се декларативно говори да је један од најважнијих ресурса за будућност земље, не може бити добро ни нама у образовању, а ни остваривању европске перспективе Србије.

Следеће, у Акционом плану који је припремљен за ову и наредне јоше две године, изричито стоји да неће захтевати никаква додатна финансијска средства:

“Планирана средства за спровођење мере и активности, исказана у АП-у, неће утицати на јавне приходе и јавне расходе у средњем и дугом року. Очекује се да приказана средства из буџета Републике Србије, предвиђена за реализацију активности приказаних у АП-у, за 2021. годину су у оквиру предвиђених лимита које је одредило Министарство финансија за све буџетске кориснике. Што се тиче пројекција за 2022. и 2023. годину, иста су урађена у складу са упутством које је донело Министарство финансија29и у том смислу, за финансирање мера и активности планираних СРОВРС 2030 и АП-ом, такође се очекује да неће бити потребно обезбеђивање додатних средстава из буџета Републике Србије за наредне две године спровођења АП-а (период за који је израђен АП). Део средстава за реализацију планираних мера и активности обезбеђиваће се из донаторских средстава различитих билатералних донатора (ЕУ, ГИЗ, УНИЦЕФ итд.)”

Закључујемо да ћемо све радити како смо и до сада радили што се тиче финансија, али ћемо много више радити на доказивању реализације разних индикатора и оцењивања свих делова система, а можда тако докажемо и да се унапредио квалитет образовања. Држава ће радити исто, а неко други ће на волшебан начин унапредити систем.

2. Тај неко ко треба да унапреди систем су НАСТАВНИЦИ, јер без њих, чак и уз сва техничка помагала, нема образовања.

И питање – има ли их препознатих у предлогу СРОС-а уопште, а посебно на начин како то годинама траже синдикати?

У Еx пост анализи до 2020. стоји:

“Друго опредељење подразумева посебно унапређење образовања наставника – поред стручног, њихово педагошко, психолошко и методичко образовање, затим развој наставничке каријере – од увођења у посао наставника, преко добијања, обнављања и губљења лиценце, система оцењивања, праћења, усавршавања, све до награђивања, професионализације и осигурања угледа наставничке професије.”

Постоји мрежа државних високих школа и факултета на којима се реализују студијски програми за образовање наставника и високих школа струковних студија за образовање васпитача што задовољава потребе Републике Србије.

 Хиперпродукција учитеља (учитељски факултети уписују велики број студената) и недостатак наставника за одређене наставне предмете као што су физика, математика, енглески језик.

 Није развијен информациони систем што за последицу има непостојање података о броју студената који се образују за рад у образовању, као и о потребном броју студената за звање наставника, тј. о потребама државе за ову струку.

 Не постоји корелација између одобрених буџетских средстава и потреба за одређеним наставничким профилима

Недовољан број средњошколаца са добрим успехом се опредељује за студирање које је усмерено на наставничку професију што је резултат статуса наставничке професије у држави.

Израду финансијске пројекције која се односи на напредовање наставника и стицање звања за петогодишњи период”

Из ових оцеан је јасно шта је требало да се уради не би ли се друштвани и професионални положај наставника унапредио, не би ли се развио сИстем напредовања и награђивања, а сви знамо докле смо стигли.

Зато у предлогу СРОС-а до 2030 године узгред, готово стидљиво стоји став пун општих места:

СРОС 2030

“Тренутно стање говори о томе и да треба инсистирати на мерама које се односе на унапређивање иницијалног образовања наставника, изградње прилагођеног система професионалног усавршавања и вредновања рада наставника, обезбеђивање услова за запошљавање наставника који су претходно стекли одговарајуће образовање за професију наставник, као и обезбеђивање услова за препознавање значаја и унапређивање положаја професије наставник.

Конкретније, образовање и развој наставника, као посебно евалуирана област дефинисана у СРОС 2020, поред осталог, захтева даљи развој флексибилних путева за стицање иницијалног образовања наставника, кроз интегрисане интердисциплинарне студије, програме учења током читавог живота/кратке циклусе, мастер студије за образовање наставника. Очекује се да програми за иницијално образовање наставника одговоре на захтеве образовања за 21. век, ослањајући се на научна сазнања из области психологије, педагогије и методике, савремене тенденције у образовним политикама и педагошкој пракси. Циљ програма иницијалног образовања наставника је грађење професионалног идентитета наставника – рефлексивних практичара, који у сарадњи са осталим актерима школског живота и локалне заједнице преиспитују и истражују своју праксу и развијају је у ускладу са тим

Потребно је и осмишљавање и спровођење мера за унапређивање положаја и препознавање значаја и улоге наставника и мера за информисање и мотивисање кандидата за упис на студијске програме за образовање наставника.

Поред тога, има и један став који говори о флексибилним путевима стицања иницијалног образовања наставника – и кроз кратке курсеве.

Свему недостаје признање ноторне чињенице, а то је да у Србији имамо недостатак квалификованих наставника и то за области које се у европском простору образовања посебно апострофирају – за математику и природне науке, а ту су и  страни језици и ко зна које још области у скорој будућности. И заиста је могућа будућност у којој ће те области предавати приучени курсисти, јер неће имати ко други.

А није наведен основни разлог недостатка квалификованих и компетентних наставника из области актрактивних и другим делатностима – а то је изузетно лош материјални положај наставника – у запећку свих статистика, као живи доказ да лични ниво образовања и компетентност не значи и пристојну плату, достојну угледа професије какви бисмо, сигурно, сви желели.

И онда је беспредметна теза да треба да привучемо квалитетне средњошколце и мотивишемо их да се определе за просветну професију.

У успешним образовним системима наставничка професија је изузетно цењена и атрактивна и само најбољи успевају да се упишу на наставничке факултете, па им је онда и образовање квалитетно и успешно-

Зато је и могуће да се наведе визија развоја образовања:

“Визија развоја образовања је да обезбеди квалитетно образовање за постизање пуног потенцијала становништва, а нарочито сваког детета и младе особе у Републици Србији.

Мисија образовања је да се обезбеди образовање високог квалитета које служи развоју друштва у целини. “

а потом се у Акционом плану то дефинише ка резултат на ПИСА тесту

ОПШТИ ЦИЉ 1: ПОВЕЋАНИ КВАЛИТЕТ НАСТАВЕ И УЧЕЊА, ПРАВЕДНОСТ И ДОСТУПНОСТ ПРЕДУНИВЕРЗИТЕТСКОГ ОБРАЗОВАЊА И ОЈАЧАНА ВАСПИТНА ФУНКЦИЈА ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНИХ УСТАНОВА

Можда ће се улога наставника свести на то да припрема ученике искључиво за ПИСА тестирање (још кад би унапред знали питања!), па нам ето радости ако будемо бољи од неке богате ОЕЦД земље која више даје за образовање.

Толико о квалитету, праведности, доступности и васпитној функцији школе!

3. Питање предшколског васпитања и образовања

Поред пораста обухвата деце и приватно – јавног партнерства у овом сегменту образовног система, недостаје јасна визија о томе како желимо да предшколско васпитање и образовање изгледа 2030:

• на пример, да је обавезно од треће године старости детета (користи за будуће образовање и друштво су давно измерене и доказане) и да га у потпуности финансира држава на начин како то ради и за обавезно основно и (надамо се) обавезно средње образовање

То ће свакако коштати, али далеко је 2030 и можда после ових бесплатних активности у наредне три године, дође време кад ће држава већи део свог буџета наменити образовању, јер је дугорочно боље и здравије за свако друштво од изнуђених давања.

И још бисмо могли навести и питања и дилеме и предлоге решења, кад би било спремности да се стварно чујемо, разумемо и заједнички дођемо до бољих решења. Јер ниједна промена, реформа није успела ако у њој нису учествовали “извођачи радова”, уз пуно уважавање професионалног искуства и жеље да нам образовање заиста буде боље тамо где треба  и како треба. А ако им наменимо улогу “аминистратора система”, можда и добијемо добру форму, али без стваралачког садржаја.