Новине Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („ Сл. гласник  РС“, бр. 13/2025), и то оне које се односе  на примену института  преузимања запослених,  који су у радном односу на неодређено време, са пуним радним временом (члан 5. став 6. тачка 5. ПКУ) у примени су од 22.02.2025.године и  имају за циљ да омогуће лакше  остваривање овог права за запослене, а злоупотребе дискреционих овлашћења послодаваца сведу у пракси на  најмању могућу меру.

Суштина наведених новина ПКУ, на чијој је садржини кроз поступак измена и допуна активно радио  и Регионални центар у Лесковцу, огледа се у томе да је запослени, као и до сада,  остао активан учесник поступка преузимања, а Радној подгрупи надлежне школске управе дата су већа овлашћења у поступку праћења ангажовања запослених.

Наиме, поступајући по захтеву запосленог,  Радна подгрупа  има овлашћење да својом одлуком (а уз претходну проверу испуњености услова прописаног редоследа преузимања) распореди  запосленог,  који ради са пуним радним временом,  а жели да буде преузет у дугу установу,  на конкретно радно место,  сада и у  ситуацији када  запослени у претходном поступку није успео да прибави сагласност директора школе која има слободно радно место (директор неоправдано није дао сагласност за преузимање, или је одговор директора на захтев запосленог да се изврши овај облик преузимања, изостао), што раније није било могуће.

Полазећи од искуства у раду на примени института преузимања запослених  и помоћи запосленима да остварују ова своја законом и колективним уговором загарантована права, Регионални центар Лесковац сведочи да увођење нове регулативе колективног уговора  обично не обезбеђује  аутоматски и њену добровољну примену у пракси од стране директора школа, па успешно завршени посао синдиката  да уговори  нова и повољнија права за запослене овде не буде  завршен, већ улази у нову фазу, а то је борба да нови пропис и заживи кроз практичну примену, што је  једнако тежак,  ако не и још тежи посао од онога како убедити органе јавне  власти да прихвате  предлоге синдиката за унапређење постојећих права  из колективног уговора.

Међутим, када се посао ради довољно дуго и посвећено, а РЦ Лесковац је  у свом  дванаестогодишњем искуству већ забележио нимало  лаке, а доказано успешне борбе за  права и положај запослених „техолошких вишкова“, а затим и запослених који раде са непуним радним временом, онда неће бити чудо ни то  што су и први примери   преузимања запослених који нису на листама, по новом ПКУ, настали баш на територији школске управе на којој Регионални центар Лесковац ради и делује.

Прва међу првима,  која је остварила ово своје право је наставница разредне наставе, члан наше организације,  Јованка Јакимов,  која је годинама безуспешно покушавала да прибави сагласност директора за преузимање  из ОШ „Милутин Миланковић“ у Раброву (ШУ Пожаревац) у неку од установа образовања и васпитања на територији града Лесковца, где јој се налази  место пребивалишта, а и породица.

Након ступања на снагу новог колективног уговора, за помоћ и заступање обратила се Регионалном центру Лесковац,  који ју је кроз процедуру водио и њена права и правне интересе  заступао,  од момента подношења новог захтева директору једне школе  у Лесковцу, преко доношења одлуке Радне подгрупе ШУ Лесковац  (у којој је Јованка имала свог представника испред Синдиката образовања Србије) о распоређивању Јованке,  на радно место наставника разредне наставе  у установи  која  је претходно њен захтев по ко зна који  пут одбила, па све до финалних консултација и упутства   о преузимању између две школе различитих  школских управа,  након чега је  Јованка  коначно и засновала радни однос у једној основној школи у свом граду, почев од 01.04.2025.године.

О овом свом искуству Јованка Јакимов  говори:

„Рођена сам у Винарцу. Пре скоро 22 године сам отишла из свог родног града, јер нисам могла да нађем посао и остварим свој сан да будем учитељица. Тај свој сан сам остварила 300 километара од Лесковца, у једном лепом месту, у једној малој школи.

Иако саму тој школи и у том месту била изузетно цењена и  поштована због свог рада, свих тих година нисам одустајала од своје жеље и потребе да се вратим у родни град, у коме сам пре 18 година засновала и породицу. Обраћала сам се Школским управама: Лесковац и Пожаревац, многим основним школама,  и увек добијала исти негативан одговор.

У фебруару месецу ове године обратила сам се Синдикату у Лесковцу и дивним људима који одговорно раде свој посао и верују у оно што раде. Са њима сам сада успела да остварим оно што скоро 22 године нисам успела сама. Коначно сам  са својом породицом, у својој кући и на новом радном месту, захваљујући њима. То ми је вратило веру и не постоје речи којима бих изразила своју захвалност.“

Неизмерно  нам је драго што је овај први успешан пример праксе истовремено симболичан на много начина:

  • овај пример много је више од примене прописа на радноправни статус запослене, јер за њу саму истоврмено значи и успешно решавање животног проблема вишегодишње  раздвојености породице и сада једно велико олакшање у реализацији породичних активности  и пословних обавеза,  између којих више неће морати да прави нужне и нераде копромисе;
  • ово је такође пример поседовања јаких индивидуалних капацитета запослене жене,  којима не може свако да се похвали, а која се бори и  истрајава годинама,  остајући доследна свом принципу да њено право није и не може бити предмет „ургенција“ и  „трговина“ већ резултат примене закона и прописа;
  • стручна помоћ појединцу у садејству са изграђеним ауторитетом, стицаним дугогодишњом, ни мало лаком борбом за поштовање и примену једног од најзначајнијих права из ПКУ (права на преузимање запослених), на примеру Регионалног центра у Лесковцу,  сведочи и о томе да синдикат није какво  „митско биће“  које безусловно испуњава свако наше унутрашње  очекивање, а које у случају неиспуњених очекивања проклињемо ишчезавањем,  већ заправо организација  коју чине обични људи: они који хоће да раде најбоље што могу,  они који хоће да им верују, а заједно хоће да се изборе за оно шта  вреди. Нагласак је дакле, на глаголу „Хтети“, подједнако и на глаголу „Радити“,  а највише на именици „Човек“.

 

П.С.  Сличних примера из нашег рада  има још доста, али не сазивамо поводом сваког конференцију за медије. Наша „реклама“ су проживљена искуства  људи којима помажемо.

 

Драгана К. Стефановић