Ђаци из Србије стратешки се не појављују на појединим часовима, било да касне или избегавају часове из одређених предмета. По томе смо изнад међународног просека земаља учесница у последњем циклусу ПИСА 2022 истраживања.

Чак 56 одсто наших петнаестогодишњака бар једном је закаснило током две школске недеље пре него што су радили ПИСА тест, док је ОЕЦД просек 45 одсто.

Једном до два пута на наставу је закаснило 34 одсто ученика из Србије, а три и више пута 22 одсто ђака, док је ОЕЦД просек 29, односно 16 одсто, показују резултати PISA истраживања.

У истом периоду 30 одсто наших ученика је неоправдано изостало са неких часова (OECD просек 22 одсто), а 16 одсто се цео дан није појавило у школи и по томе су нешто бољи од вршњака у другим земљама, где је у просеку 20 одсто без оправданог разлога изостало из школе цео дан.

И у претходном циклусу истраживања 2018. године утврђено је да је изостајање са наставе велики проблем у школама у Србији, с тим што је статистика била још неповољнија: четвртина наших ученика неоправдано је изостала из школе најмање један дан током две недеље пре него што су радили PISA тест; 41 одсто је изостало најмање са једног часа, а 61 одсто ученика је бар једном закаснило на наставу из неоправданих разлога.

На питање шта говори ноншалантан однос према школи, Марина Виденовић, психолошкиња са Института за психологију Филозофског факултета у Београду, износи утисак да и ученици и наставници, па и родитељи не доживљавају час као нешто вредно, чим тако лако прихватају његов губитак.

– То је показао и крај прошле године где се, чини ми се, лако пристало на то да се одређени број часова изгуби. Као да нико не верује да то значи да су деца остала лишена за нека знања која би на тим часовима стекла. Један од разлога може бити тај штои даље постоје часови на којима се заправо не учи, него само пролази кроз садржај који ученик треба сам да научи, са или без разумевања када се школа заврши. У школи се прикупе потребне информације о томе шта је то што треба научити, а ученик до тих информација може доћи и без присуства на часу. На пример, узеће презентацију, сликаће свеску другара, све то већ пише и у књизи – коментарише Виденовић.

Будући да у PISA истраживању учествују ученици стари 15 година, од којих већина у том добу похађа први разред средње школе, а PISA тест су радили у другом полугодишту, питали смо нашу саговорницу шта мисли каква би ситуација била да су испитивани матуранти средњих школа.

– Мислим да је лако дефинисати очекивање. Може доћи само до пораста изостанака и кашњења. Временом су се и усталиле стратегије правдања, наставници посустају у постављању граница, родитељи постају свесни да већина ученика калкулише са редовним доласком у школу како би избегла ситуације у којима може добити лоше оцене, па пристају да учествују у превари – каже Виденовић.

На питање да ли благонаклон став наставника постиче кашњење, она одговара да прво треба поставити питање зашто наставници имају такав став.

– Хајде да видимо шта од ученика тражимо. Сетимо се првог часа у понедељак ујутру и степена неиспаваности на њему. Преподневна смена почиње прерано, ако узмемо у обзир стил живота просечног тинејџера. Постоје истраживања која указују на то да средњошколци касно препознају да су уморни и да треба да легну. Дуже остају будни, а заправо им, због свих интензивних промена које се у телу дешавају, треба више сна. Због тога лако постају хронично уморни. И наставници могу потврдити да се некада дешава да на часовима ђаци спавају – истиче Виденовић.

Према њеним речима, школа која почиње да ради пре многих предузећа заправо није по мери детета.

– О сменском раду да ни не говоримо и о враћају из школе у девет увече. Овај начин организације рада већине школа јесте последица недостатка ресурса. Посебна прича је градски превоз. Средње школе не организују превоз за ученике. Чак смо пре неколико година добијали налаз да ученици из сеоских средина одустају од даљег школовања, јер је превоз до већег града за економско стање у којем се налази породица прескуп. Када све то узмемо у обзир, разумљива је толеранција наставника – сматра Виденовић.

На питање у којој мери изостајање утиче на учениково постигнуће, наша саговорница каже да подаци из прошлог циклуса PISA истраживања показују да ђаци који изостају имају слабије постигнуће на PISA тесту и у тој групи је више оних који не достижу основне нивое писмености, потребне за сналажење на савременом тржишту рада.

Како је Данас писао, секундарна анализа резултата PISA 2018 је показала да су изостанци били чешћи код петнаестогодишњака који имају ниже постигнуће на скали читалачке писмености (испод нивоа 2). У овој групи 47 одсто је пропустило бар неки час, а 31 одсто цео дан. Највише неоправданих изостанака правили су ђаци који похађају четворогодишње средње стручне школе.

– Интересантно би било детаљно истражити везу са школским успехом и испитати колико стратегија калкулисања због оцене заиста даје резултате. Нередовно долажење у школу је посебно опасно у ситуацијама где постоји ризик да ће ученик напустити школу пре него што је заврши. Осим постигнућа, често изостајање доводи до усвајања неких лоших навика. Наша толеранција на изостанке заправо шаље ученицима поруку да је одлагање обавеза и недоговорност према времену нешто што је у реду, а живот ван школе нас, ипак, учи супротно – каже Марина Виденовић.

 

ВИДЕО:
Биљана Благојевић
Председницa ГО Београд Синдиката образовања Србије

ИЗВОР: DANAS