ГОВОР ВАЛЕНТИНЕ ИЛИЋ, ПРЕДСЕДНИЦЕ СИНДИКАТА ОБРАЗОВАЊА СРБИЈЕ НА ПРОТЕСТУ 31. АВГУСТА 2018.
Драге колеге, просветни радници и синдикалци!
Ево нас сада испред Министарства одговорног за сва наша незадовољства предложеним системом платних група и разреда. Неименовани експерти су, вођени неком својом логиком, наставнике сврстали у нижу платну групу у односу на носиоце делатности осталих делова јавног сектора. Ако има образовања без наставника и ако може образовно васпитни рад у школи без њих – можда је и седма група превише.
Верујемо да и сваки од тих експерата и данас зна име свог првог учитеља или учитељице, да памте своје професоре, а и оно чему су их, поред знања која су заједно стицали, научили и много важније лекције – да буду вредни и честити људи и да знањем напредују у животу, да цене и поштују и себе, али и сваког човека.
По ономе где су нас сврстали, изгледа многи нису научили те лекције. Или су их у томе спречили други разлози, који у овом часу нису важни. Или је све ово освета лоших ђака.
На данашњем протесту окупили смо се под слоганом: Правда испред пара!, јер одражава огорченост неразумевањем, одражава незадовољство лошим односом према образовању, иако су на речима свима пуна уста колико је оно значајно. Да би било и стварно значајно, они који раде у образовању, морају бити уважени и на одговарајући начин вредновани.
Сада тражимо – да будемо вредновани заслуженим статусом у систему јавних служби. Ако то сада не постигнемо, наредну деценију можемо потрошити на исправљање сада учињених неправди, као што је то случај и у Словенији. Велики штрајк који су почетком године организовали са циљем да се исправе лоше поставке платних разреда од пре десет година одржан је под слоганом:
„Зашто би баш образовање вредело мање?“
Исто питање и ми постављамо данас и све време се питамо – вреди ли универзитетски образован наставник слично као и други универзитетски образовани професионалци других делатности. Или смо сви који радимо у образовању преобразовани за количину новца који је држава решила да дā за образовање. А држава треба заиста да издвоји више новца за образовање, јер је то једина инвестиција која се дугорочно исплати, да кажемо језиком економије. А језиком хуманости, развоја друштва и формирања нових генерација и извесније будућности – једино уважени наставници, са добрим условима рада могу допринети квалитетном образовању деце.
У томе се са нама слажу и колеге из братских синдиката: данас су у мислима са нама и уз пуну подршку оправданим захтевима синдикалци из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Црне Горе, Македоније… Снажне поруке подршке послале су и колеге из братских синдиката из Грчке, Бугарске, Румуније, Француске и Шведске. Свој глас са нама на протесту придружује и Европска организација синдиката образовања ЕТУЦЕ.
Сада је тренутак да креатори система платних група и разреда прихвате захтеве свих просветних радника: девета платна група! А потом ћемо видети и систем напредовања кроз вредновање квалитета рада.
Све већи захтеви просветним радницима у новој ери траже и одговарајуће вредновање. Ако се то не деси, ускоро ће и у Србији уместо технолошких вишкова бити мањак просветних радника. То се већ десило у многим земљама. Немојмо дозволити да и просветни радници крену „трбухом за крухом“ по белом свету! Ми желимо да васпитавамо нашу децу и да своје знање, енергију и љубав према деци и професији искажемо овде. Зато се и боримо свим расположивим средствима и нећемо одустати.
Има времена за преговоре и има простора за побољшање!
Ово Министарство испред кога се сада налазимо треба то да прихвати.
Ми смо реални и не тражимо немогуће.
Заједно смо јачи – ДО ПОБЕДЕ!
