Нека утихну. Нека у тишини останемо.
Насилна смрт осморо деце на најболнији начин нас упозорава да нас је насиље поразило. Негде смо заказали.
На данашњи дан, као први дан у свим наредним данима који долазе, дугујемо једни другима, дугујемо пострадалој деци, а највише дугујемо деци на којој лежи будућност, да се дубоко загледамо једни у друге, запитамо, спознамо и јасно изговоримо разлоге који су нам измакли тло под ногама одводећи нам децу у смрт.
На данашњи дан, као први дан у свим наредним данима који долазе, дугујемо сами себи и новим генерацијама да без одустајања, страха, ћутања, без подела и супарништва сву своју снагу удружимо, објединимо, ујединимо и да из наших кућа, из наших школа, из наших живота отерамо све оно што је и нас саме начинило жртвама неког новог наопаког система без вредности, у коме се може и што не би смело, у коме нема милости, нема солидарности, у коме нема одговорности у коме нема правде.
На данашњи дан, као први дан у свим наредним данима који долазе, дужни смо да уједињени изнађемо све начине да овај свет мењамо и од њега начинимо место у коме ће деца бити деца у најузвишенијем смислу те речи.
За почетак, погледајмо их, ослушнимо их, учимо их и помозимо им да постану племенити, часни и поштени људи. Створимо им прилику да заједно са нама излече болести овог друштва и граде лепшу будућност, јер такву шансу кривицом свих нас изгубише нека драга и недужна деца.
Нека их анђели чувају боље од нас.
Драгана Карапанџић Стефановић
РЦ Лесковац
Синдикат образовања Србије
