Постоје дани када речи нису довољне.
Постоје тишине које боле више од сваке реченице.
И постоје сећања пред којима цело друштво мора да застане.
Са дубоком тугом и поштовањем сећамо се ученика и школског чувара страдалих у ООШ „Владислав Рибникар“. То су била само деца која су маштала о својој будућности, која су сањала, развијала своје таленте, и радовала се сваком новом дану, и човека који је био део њиховог школског света, њихових јутарњих поздрава, осмеха и свакодневице.
За нас који припадамо образовању, ово сећање није само болна годишњица. Оно је опомена. Обавеза. Тиха, али снажна дужност да никада не прихватимо да школа буде место страха, усамљености, занемарене патње или прећутаних проблема.
Школа мора бити простор у коме се дете осећа сигурно.
Наставник мора имати подршку.
Родитељ мора имати поверење.
Друштво мора имати одговорност.
Као синдикат свих запослених у просвети, знамо да се безбедност у школама не гради само прописима, већ људима, односно довољним бројем стручних сарадника, подршком наставницима, разумевањем за ученике, сарадњом са родитељима и системом који не реагује тек онда када је већ касно.
Зато се данас не сећамо само да бисмо одали почаст.
Сећамо се да бисмо били бољи.
Да бисмо били пажљивији.
Да бисмо јасније чули децу.
Да бисмо чували једни друге.
Нека успомена на страдале остане трајна опомена да је свако дете непроцењиво, сваки живот незаменљив, а свака школа место које мора бити испуњено сигурношћу, достојанством, бригом и љубављу.
Сећамо се.
Са тугом.
Са поштовањем.
Са обавезом да школа поново и увек буде сигурно место.
Синдикат образовања Србије