Како се финансира наука и који начин финансирања би био решење?

Морамо да идемо на неку врсту паралелних облика финансирања за националне науке, финансирање наравно института о којима говорим, а онда, што се тиче самог пројектног циклуса, мислим да и пројектни циклус мора да се стратификује. Зашто, рецимо, сви пројекти треба да буду исти? Имате људе који се доказани научници, који у дужем периоду могу да заслуже поверење да добију неку врсту континуираног финансирања, али зашто не направимо јуниор-пројекте за људе који су почетници? Пољаци су уводили средства и конкурсе за младе људе који не морају чак ни да публикују, ако ништа друго, да успоставе мреже сарадње са људима по свету јер другачије се не може. Изолована српска наука не постоји.

Недавно сте рекли да се плашите да, ако се настави тренд одласка младих, високообразованих људи ван земље, Србија неће имати кога да запосли јер ћемо остати без кадрова. Може ли се спречити тај тренд и како?

То нису речи које са осећајем некакве катастрофе и катаклизме дочаравају, то су бројке које постоје и које су доступне људима. Тај удео у имигрантском корпусу се креће од неких шест до 15.000 па и до 50.000, али није ни битно. Битно је да се ради о једном озбиљнијем демографском питању, ширем демографском контексту од тога колико се рађамо, умиремо, одлазимо, и Академија ту покушава кроз савете који се тиме баве, кроз свој одбор који би требало да буде одбор за нашу дијаспору, научну и уметничку, не да бисмо их вратили, то је тешко. Одлазили су јако дуго, тај број се сада повећава, последњу деценију-две.

Говорили смо: када падне Милошевић, вратиће се, а нису се вратили. Није само та нека банална политизација у основи, има много ствари о којима треба да разговарамо. Волео бих да се појави генерација политичара која се неће плашити да ће изгубити изборе ако повећа издвајања из буџета за образовање и науку, али би још боље било да постоји генерација која ће свесно повећати издвајање за науку и просвету са идејом да можда неће добити на следећим изборима, али да ће добити Србија.

Постоји ли у друштву довољно развијена свест колико је важно улагање у науку и технолошки развој?

Теоретски јесмо свесни, али морам да кажем да постоји једна историјска брзина која не даје ни политичарима ни нама који смо у оквиру тих кругова некакву шансу на промишљање. Ово је једно време у којем се мора деловати нагло, брзо, акутно. Немате времена да се повучете у страну или иза неког тока да промислите па онда да делујете. Мора се деловати одмах и то је некако име времена у којем живимо. 

Седните на кафу са својим гимназијским друговима и видећете у разговору о деци да 50 одсто деце оних који нису били можда ни средња класа, већина је отишла. Гради се осећај да нема алтернативе, ми на телевизији са поносом приказујемо људе који су се уписали на неки од светских универзитета, али се не сећам интервјуа ко је био први на ранг-листи на Медицинском факултету, на физици, при томе ни ова држава није учинила много да објасни да и у Србији постоје добре школе. Мене оптужују до политизације скоро да ширим оптимизам, али, господо, ја сам био по свету, три године сам живео у Њујорку, био на великим универзитетима и морам да кажем да је Медицински факултет у Београду, такав какав јесте, са свим својим аномалијама, и даље одличан факултет.

Када је Београд освојио 300. место на Шангајској листи, што није много, али не бити на њој је још много мање, нико није објаснио који су ти професори, научници са института, са факултета који су своји радом допринели свему томе. У земљи у којој распојасани, дигнутих руку са разодевеним певачицама и мишићавим истетовираним момцима дајемо једну идеју да је живот заправо непрекидни карневал, тулум, забава. Они који негде мукотрпно успевају да и у свету постану познати – апсолутни су анонимуси.

Ако успоставимо вредности, успоставићемо и нормалан живот, јер потрага за вредностима је потрага за нормалним животом и ја тако схватам младу генерацију. 

У Српској академији наука и уметности данас се одржава округли сто под називом „Наука и високо образовање“. На скупу ће говорити представници САНУ, Заједнице института Србије, Министарства просвете и преко 25 представника универзитета, института и других научних установа.

Једна од тема округлог стола јесте како се финансира наука и зашто је неопходно променити садашњи начин финансирања. Износи се и податак да је укупан број финансираних пројеката 2013. био 777, а укупан број активних истраживача 13.813.